(...)
Изненадио сам се,када су ми недавно, онако узгред рекли, да је један од оних Влаха, које сам познавао, умро, скоро пре две године; који месец пре нашег покојног оца. Наизглед обичан човек, а у ствари, зналац оних предугих влашких балада, које је само он знао, и нико више. Са њим су мрле и многе влашке баладе. А ја нисам, чак, када сам га упознао, пре десетак година, направио о том мом земљаку - ни фотографију, ни белешку. Човек је родом из великог влашког села Рановца, једног од највећих у Србији! можда је неко и запамтио од тих његових балада које је певао на влашком, али шта, колико. Са смрћу тог Влаха, бог да му душу прости, отишао је у неповрат и читав један опус балада!!
Зато последњих година, користим прилику да се дружим са земљацима, да разговарам са њима, да их фотографишем, забележим понешто, да остане, јер нико од њих није - обичан. Ништа није обично!
* *
Знате ли шта је ово? Слика неког наивног сликара, уметника? Фотографија неког женског лика?
Не, то је једна од гипсаних лутака, које је израдио мајстор Прле, покојни мајстор Прле - син мајстор "Шуњета", који је тако несрећно завршио свој живот пре више од петнаестак година. Те женске кипове од бетона, и префарбане, урадио је мајстор Прле,као поруџбину нашег пок. оца Михајла Лукића (1925 - 2016). Наиме, на нашој новој кући требало је на шубере (на спољном зиду испод крова), поставити нека (или вратанца, или нешто друго), да кошава не би убацивала снег под кров. И наш Михајло је наручио десетак тих необичних гипсаних и бетонских девојака, које и сада гледају са наше куће одозго на пут, као да су саставни део куће. А у ствари, оне су тако прецизно окачене кроз шубер, изнутра, са тавана...
Последњи пут сам, у време Нато бомбардовања Србије, седео са Прлетом изнад његове куће, крај Стублине, и пио кафу коју нам је скувала наша рођака што је живела преко пута, "Зрнкова" мајка. И она је променила свет пре неколико година. И ко зна још колико мојих земљака, или оних других људи, драгих људи, које сам упознао на Радан планини, или уз/низ Мораву, или у Звижду и Хомољу... док смо ми тако пили кафу и причали, Прле и ја, пролазили су вечито румени и склони зафрканцији - Слава "Фуза", Тома хармоникаш, и и други, којих више нема, и који уопште нису били - обични. Па и та клупа на којој смо седели испод ораха у дворишту покојног Леке "Шанте", или "Шантре", који се деценијама дружио са нашим првим комшијом и власником бачије на Паљевинама - Сандом Уцетом, руменим као ружа и у осамдесетој, који је имао машину за плетење ужади, пајвана, и ишао од куће до куће, и то понекад радио данима, како у Мишљеновцу, тако и по Брезовици и Рановцу (у оно митско време, када су конопље сви садили и топили, по Пеку или по потоцима шумским), - и та клуоа уопште није обична, ни та Стублина са питком хладном водом на малом сеоском тргу на крају јужног дела села....Па и двометраш и нежења Лека "Шанта", или Стоћа Циганин", уопште нису били обични људи, за љима су се вукле многе анегдоте, веселе или тужне, и непозната историја, која је временом тонула у заборав. Скоро потпун. Зар то није страшно?
* *
Снимљено крајем јесени 2016. године, у селу Мишљеновац, у повратку из шумске цркве посвеће Св. Петки. - Кратак разговор са једним правим козаром...
* *
Погледајте ви та лица -ко је овде обичан? Мој брадати кумашин Мома? Наш рођак "Зрнко"? Тика? Ја? Берба печурака средином пролећа 2017, недалеко од Дубоког Потока.
ЛеЗ 0013771
Нема коментара:
Постави коментар