Моји земљаци
(...)
Изненадио сам се,када су ми недавно, онако узгред рекли, да је један од оних Влаха, које сам познавао, умро, скоро пре две године; који месец пре нашег покојног оца. Наизглед обичан човек, а у ствари, зналац оних предугих влашких балада, које је само он знао, и нико више. Са њим су мрле и многе влашке баладе. А ја нисам, чак, када сам га упознао, пре десетак година, направио о том мом земљаку - ни фотографију, ни белешку. Човек је родом из великог влашког села Рановца, једног од највећих у Србији! можда је неко и запамтио од тих његових балада које је певао на влашком, али шта, колико. Са смрћу тог Влаха, бог да му душу прости, отишао је у неповрат и читав један опус балада!!
Зато последњих година, користим прилику да се дружим са земљацима, да разговарам са њима, да их фотографишем, забележим понешто, да остане, јер нико од њих није - обичан. Ништа није обично!
* *
Знате ли шта је ово? Слика неког наивног сликара, уметника? Фотографија неког женског лика?
Не, то је једна од гипсаних лутака, које је израдио мајстор Прле, покојни мајстор Прле - син мајстор "Шуњета", који је тако несрећно завршио свој живот пре више од петнаестак година. Те женске кипове од бетона, и префарбане, урадио је мајстор Прле,као поруџбину нашег пок. оца Михајла Лукића (1925 - 2016). Наиме, на нашој новој кући требало је на шубере (на спољном зиду испод крова), поставити нека (или вратанца, или нешто друго), да кошава не би убацивала снег под кров. И наш Михајло је наручио десетак тих необичних гипсаних и бетонских девојака, које и сада гледају са наше куће одозго на пут, као да су саставни део куће. А у ствари, оне су тако прецизно окачене кроз шубер, изнутра, са тавана...
Последњи пут сам, у време Нато бомбардовања Србије, седео са Прлетом изнад његове куће, крај Стублине, и пио кафу коју нам је скувала наша рођака што је живела преко пута, "Зрнкова" мајка. И она је променила свет пре неколико година. И ко зна још колико мојих земљака, или оних других људи, драгих људи, које сам упознао на Радан планини, или уз/низ Мораву, или у Звижду и Хомољу... док смо ми тако пили кафу и причали, Прле и ја, пролазили су вечито румени и склони зафрканцији - Слава "Фуза", Тома хармоникаш, и и други, којих више нема, и који уопште нису били - обични. Па и та клупа на којој смо седели испод ораха у дворишту покојног Леке "Шанте", или "Шантре", који се деценијама дружио са нашим првим комшијом и власником бачије на Паљевинама - Сандом Уцетом, руменим као ружа и у осамдесетој, који је имао машину за плетење ужади, пајвана, и ишао од куће до куће, и то понекад радио данима, како у Мишљеновцу, тако и по Брезовици и Рановцу (у оно митско време, када су конопље сви садили и топили, по Пеку или по потоцима шумским), - и та клуоа уопште није обична, ни та Стублина са питком хладном водом на малом сеоском тргу на крају јужног дела села....Па и двометраш и нежења Лека "Шанта", или Стоћа Циганин", уопште нису били обични људи, за љима су се вукле многе анегдоте, веселе или тужне, и непозната историја, која је временом тонула у заборав. Скоро потпун. Зар то није страшно?
* *
Снимљено крајем јесени 2016. године, у селу Мишљеновац, у повратку из шумске цркве посвеће Св. Петки. - Кратак разговор са једним правим козаром...
* *
Погледајте ви та лица -ко је овде обичан? Мој брадати кумашин Мома? Наш рођак "Зрнко"? Тика? Ја? Берба печурака средином пролећа 2017, недалеко од Дубоког Потока.
ЛеЗ 0013771
(...)
Изненадио сам се,када су ми недавно, онако узгред рекли, да је један од оних Влаха, које сам познавао, умро, скоро пре две године; који месец пре нашег покојног оца. Наизглед обичан човек, а у ствари, зналац оних предугих влашких балада, које је само он знао, и нико више. Са њим су мрле и многе влашке баладе. А ја нисам, чак, када сам га упознао, пре десетак година, направио о том мом земљаку - ни фотографију, ни белешку. Човек је родом из великог влашког села Рановца, једног од највећих у Србији! можда је неко и запамтио од тих његових балада које је певао на влашком, али шта, колико. Са смрћу тог Влаха, бог да му душу прости, отишао је у неповрат и читав један опус балада!!
Зато последњих година, користим прилику да се дружим са земљацима, да разговарам са њима, да их фотографишем, забележим понешто, да остане, јер нико од њих није - обичан. Ништа није обично!
* *
Знате ли шта је ово? Слика неког наивног сликара, уметника? Фотографија неког женског лика?
Не, то је једна од гипсаних лутака, које је израдио мајстор Прле, покојни мајстор Прле - син мајстор "Шуњета", који је тако несрећно завршио свој живот пре више од петнаестак година. Те женске кипове од бетона, и префарбане, урадио је мајстор Прле,као поруџбину нашег пок. оца Михајла Лукића (1925 - 2016). Наиме, на нашој новој кући требало је на шубере (на спољном зиду испод крова), поставити нека (или вратанца, или нешто друго), да кошава не би убацивала снег под кров. И наш Михајло је наручио десетак тих необичних гипсаних и бетонских девојака, које и сада гледају са наше куће одозго на пут, као да су саставни део куће. А у ствари, оне су тако прецизно окачене кроз шубер, изнутра, са тавана...
Последњи пут сам, у време Нато бомбардовања Србије, седео са Прлетом изнад његове куће, крај Стублине, и пио кафу коју нам је скувала наша рођака што је живела преко пута, "Зрнкова" мајка. И она је променила свет пре неколико година. И ко зна још колико мојих земљака, или оних других људи, драгих људи, које сам упознао на Радан планини, или уз/низ Мораву, или у Звижду и Хомољу... док смо ми тако пили кафу и причали, Прле и ја, пролазили су вечито румени и склони зафрканцији - Слава "Фуза", Тома хармоникаш, и и други, којих више нема, и који уопште нису били - обични. Па и та клупа на којој смо седели испод ораха у дворишту покојног Леке "Шанте", или "Шантре", који се деценијама дружио са нашим првим комшијом и власником бачије на Паљевинама - Сандом Уцетом, руменим као ружа и у осамдесетој, који је имао машину за плетење ужади, пајвана, и ишао од куће до куће, и то понекад радио данима, како у Мишљеновцу, тако и по Брезовици и Рановцу (у оно митско време, када су конопље сви садили и топили, по Пеку или по потоцима шумским), - и та клуоа уопште није обична, ни та Стублина са питком хладном водом на малом сеоском тргу на крају јужног дела села....Па и двометраш и нежења Лека "Шанта", или Стоћа Циганин", уопште нису били обични људи, за љима су се вукле многе анегдоте, веселе или тужне, и непозната историја, која је временом тонула у заборав. Скоро потпун. Зар то није страшно?
* *
Снимљено крајем јесени 2016. године, у селу Мишљеновац, у повратку из шумске цркве посвеће Св. Петки. - Кратак разговор са једним правим козаром...
* *
Погледајте ви та лица -ко је овде обичан? Мој брадати кумашин Мома? Наш рођак "Зрнко"? Тика? Ја? Берба печурака средином пролећа 2017, недалеко од Дубоког Потока.
ЛеЗ 0013771
Нема коментара:
Постави коментар