СРОДНЕ ВЕСТИ

          НЕМА ниједног податка да се Марко Мрњавчевић понео нечасно око било чега. Био је прави витез, ни у чему мањи од деспота Стефана Лазаревића.
          Овако писац историјских романа Никола Моравчевић, слависта и дугогодишњи професор Универзитета државе Илиноис у Чикагу, описује јунака свог новог дела "Марко Мрњавчевић - непризнати српски краљ", који се по много чему разликује од Краљевића Марка кога је народ опевао.
          - Писац историјских романа мора да се држи података, не сме да их измишља, а уз то мора и да оживи период у коме се нешто дешавало, да га на неки начин драматизује и прикаже личност о којој говори верно, онако како су је видели други у тој средини и друштву. Ја сам се тога стриктно држао - објашњава, за "Новости", књижевник из чијег пера су већ оживели цар Душан, Ђурађ Бранковић и Стефан Лазаревић, а до Сајма књига ће му "Архипелаг", који је издавач "Марка Мрњавчевића", објавити историјску студију о шест српских властелинки које су својим дипломатским и владарским способностима заблистале у време пропадања наше средњовековне државе.
          * Осим што је био частан, какав је још био?
          - Био је добар ратник. Промућуран. Схватио је први међу српском властелом да му нема друге него да научи турски. Доделили су му Турци преводиоца, једног хришћанина који је примио ислам и био роб бејлербеја Руменије, Шахин-паше. Турци нису волели да преводиоци остају дуго код хришћана, па су га после две године тражили назад. Марко је онда од Шахин-паше тражио да роба откупи, знајући да је за њега плаћено 100 турских аспри. Марку су, међутим, тражили да га плати четири пута више и он је то урадио, па је преводилац остао код њега и чак хтео да се врати у хришћанство. У роману се појављује и шарпланинац тог преводиоца, који се звао Гарча и био омиљен у граду Прилепу